Барок у српској књижевности (1630-1749)

Барок је стигао и код нас кроз дело Стефановића Венцловића (1630-1749), свештеника и иконописца који је писао на српскословенском језику. Његов најпознатији рад је песма "Црни биво у срцу" - прва права барокна песма у српској књижевности.

Ова песма говори о борби човека са својим мрачним страстима. Црни биво је метафора за зле мисли, страх и грех који се настанили у човековом срцу. Венцловић приказује раздвојеност човековог бића на добру и злу страну - тему типичну за барок.

У епици се истиче његова "Беседа Шајкашима", где критикује лењо свештенство и залаже се за образовање жена. Овде се јављају прве просветитељске идеје у српској књижевности.

Занимљивост: Збирка Венцловићевих текстова коју је приредио Милорад Павић 1966. први пут је целовито представила овог аутора српској јавности.

Европски барок (1570-1670)

Барок потиче од португалске речи "барроко" што значи бисер неправилног облика. Овај стил настаје у Риму као одговор католичке цркве на протестантску реформацију.

Главне теме барока су покајање и пролазност живота. Чувен је мото "Memento mori" (сети се смрти!) који подсећа на краткотрајност земаљског живота. За разлику од ренесансе која слави живот ("Carpe diem!"), барок нас упозорава на пролазност.

Стил барока карактерише претераност и гомилање стилских средстава - метафоре, алегорије, парадокси и бизарне слике. Све то служи да изазове чуђење код читалаца. Књижевне врсте укључују религиозну поезију, епове и мелодраме са срећним крајем.

Битно за тест: Упамти разлику - ренесанса (склад, једноставност, Фиренца) наспрам барока (раскош, разбарушеност, Рим).

Захарија Орфелин (1726-1785)

Захарија Орфелин је 1768. објавио "Славеносрпски магазин" - први грађански часопис код јужних Словена. Циљ му је био да забави и образује читаоце, доносећи просветитељске идеје.

Његово најпознатије дело је елегија "Плач Сербији", састављена од 26 строфа у облику катрена. Стихови су тринаестерци са парном римом и цезуром после седмог слога.

У песми је Србија персонификована као жена-мајка која плаче за својом изгубљеном слободом и славом. Орфелин користи контраст између славне прошлости (велики цареви, храбри војводе) и тужне садашњости (пораз на Косову, расуто становништво).

Песма је прави родољубиви плач који користи хиперболе (преувеличавање) као што су "реке суза" да нагласи емоције. Србија се приказује као немоћна старица која исповеда своју патњу.

За памћење: Ова песма представlja прву праву родољубиву лирику у српској књижевности.

Класицизам (17. век, Француска)

Класицизам настаје у Француској угледајући се на античку књижевност Аристотела и Хорација. Основни принцип је да се разум ставља изнад надахнућа - лепо је оно што је истинито, а истина се достиже разумом.

Класицисти су поставили строга правила, посебно за драму. Правило о три јединства захтева јединство радње, времена и места. Све се мора одиграти у једном дану, на једном месту, са једном главном радњом.

Подела на три стила је такође строга: високи стил (трагедије и епови), средњи (сатире и дидактички списи) и ниски (комедије). Главни представници су Корнеј, Расин, Молијер и Лафонтен.

У српској књижевности класицизам представљају Јован Рајић и Лукијан Мушицки, који се сматра првим правим песником у Србији.

Кључно: Класицизам верује да се истина открива кроз разум и поштовање природних закона.

Молијер: "Тврдица" - анализа ликова

"Тврдица" је Молијерова комедија карактера где је централни лик Харпагон - екстремни тврдица опседнут новцем. Он је параноичан, верује да га сви желе покрасти и ставља новац изнад сопствене деце.

Клеант (син) је Харпагонова сушта супротност - не сматра новац условом за брак и супротставља се очевој штедњи. Елиза (ћерка) је жртва очеве себичности која се одупире принудном браку и воли Валера.

Валер ради као слуга у Харпагоновој кући јер воли Елизу. Он ласка Харпагоновим манама да би остао близу вољене. Маријана је сиромашна девојка коју Харпагон жели да ожени упркос великој разлици у годинама.

На крају, Клеант уцењује оца - вратиће му украдено благо ако дозволи брак са Маријаном. Харпагон пристаје јер не губи новац, али не доживљава никакву промену карактера.

За анализу: Харпагон остаје исти тврдица до краја - ово је типично за класицистичке ликове који не еволуирају.

Стерија: "Тврдица или Кир Јања"

Стеријин "Кир Јања" је српска варијанта Молијерове комедије. Кир Јања је екстремно шкрт трговац који више личи на зеленаша него на правог трговца - позајмљује новац уз високе камате.

Јуца (жена) је несрећна јер се удала за новац који не постоји. Катица (ћерка) показује поштовање према оцу упркос томе што он не мари за њу. Петар (слуга) отворено исмева газдину шкртост после 11 година службе.

Мишић (нотар) уцењује Кир Јању због лажног новца и на крају добија Катицу за жену. Стерија даје бројне примере Кир Јањине шкртости - урушена штала, потекла хајда, одбијање хуманитарне помоћи.

За разлику од Харпагона, Кир Јања завршава несрећно - остаје без новца и на ивици лудила. Стерија је суровији према свом тврдици јер приказује реалније последице екстремне шкртости.

Разлика: Док Молијер штити свог јунака, Стерија безмилосно казњава Кир Јањину шкртост.

Просветитељство (18. век)

Просветитељство је покрет који ставља разум у центар свега. Главни принцип је да човек сам размишља уместо да слепо верује ауторитетима. Просветитељи се боре за образовање, људска права и верску толеранцију.

Кључне идеје укључују културни оптимизам (вера у напредак кроз образовање), концепт "tabula rasa" Џона Лока (човек се рађа без знања) и Русоов позив на повратак природи. "Енциклопедија" Дидроа и сарадника тежи да прошири знање међу људима.

Код Срба просветитељство подржавају реформе Марије Терезије и Јосифа II - обавезно образovanje, верска толеранција (1781) и смањење утицаја цркве. Уводи се народни језик у књижевност уместо српскословенског.

Доситеј Обрадовић (1739-1811) је главни српски просветитељ. Оснива Велику школу 1808, постаје први министар просвете и пише на народном језику да би му сви разумели поруку.

За памћење: Просветитељство доноси револуционарну идеју - знање мора бити доступно свима, не само елити.

"Писмо Харалампију" - Доситејев манифест

"Писмо Харалампију" је Доситејев просветитељски манифест где објашњава намеру да изда "Совјети здравога разума". Ово дело треба да помогне народу да се образује јер садржи изабране мисли учених људи из Европе.

Доситеј наглашава да ће књига бити написана народним језиком јер се тако ради свуда у свету. Циљ му је да стигне и до најпростијег народа и чобанина, а не само до образованих слојева.

Посебно је важно што каже да књига није намењена само православцима већ свима који разумеју српски језик, независно од вере. За мржњу између људи није крива разлика у вери већ неразумност и поквареност.

За свој рад Доситеј не тражи новчану награду - његова највећа награда биће ако га се будућа поколења сете као човека који је искрено волео свој народ. Ово показује праву просветитељску хуманост.

Битна порука: Доситеј први залаже јединство свих Срба без обзира на веру - идеја која ће постати кључна за национално буђење.

"Живот и прикљученија" - аутобиографски роман

У "Животу и прикљученијама" Доситеј описује свој долазак у манастир Хопово и разочарење манастирским животом. Дошао је жељан учења, али схватио да монаси нису заинтересовани за право знање.

Игуман Теодор Милутиновић је човек разума који препознаје Доситејеву памет и даје му књиге. Саветује га да се не окрене слепо житијима светаца већ правој науци, јер је "прошло време светитеља а највећа светост је бити поштен и разуман човек".

Доситеј покушава светитељачење - мења име, пости и туче се, али после три дана одустаје јер не може више да издржи. Схвата да свети нису живели како се приказује у житијима.

Кад се игуман смењује, даје Доситеју 15 дуката и савет: "Ти ниси ни за какав други посао него за књиге". Упозорава га да ће жалити што се покалуђерио уместо да се посветио учењу.

Кључна порука: Дело има поучан карактер - Доситеј га посвећује младима да уче из његових грешака.

Романтизам (крај 18 - средина 19. века)

Романтизм настаје као побуна против просветитељства и класицизма. Уместо разума, романтичари стављају акценат на емоције, машту и субјективност. Песник изражава лична осећања и свој поглед на свет.

Кључне одлике укључују Weltschmerz (светски бол), бег у егзотичне пределе или прошлост, и наглашену улогу природе која одражава унутрашња стања. Ноћ, олује и рушевине симболизују унутрашњу тугу лирског субјекта.

Романтичарска иронија показује разлику између идеализованих очекивања и стварности. Развијају се две врсте: универзални романтизам (општи мотиви) и национални романтизам (историјске теме, народни језик).

Романтичари мешају књижевне врсте да створе сложенија дела - настају романи у стиху, лирске драме и уметничке бајке. Лиризација уноси емоционалност у све врсте.

За разумевање: Романтизам не одбацује разум већ тражи равнотежу између разума и срца, што ће обликовати модерну књижевност.